I po određenim fizičkim karakteristikama vaspitač/nastavnik u svojoj grupi/odeljenju može prepoznati dete/učenika sa Daunovim sindromom, ali, napominjem da je važno da samostalno ne izvede zaključak bez razgovora sa roditeljima ili bez reči stručnjaka.

Decu/učenike obično karakteriše okrugla i otpozadi spljoštena glava; mali nos sa nisko postavljenim korenom; koso postavljene oči sa naborima u uglovima i sa podočnjacima; mala, najčešće poluotvorena usta sa uvećanim i često izbačenim jezikom; male uši sa izvrnutim gornjim delom; kratak i širok vrat; ruke, šake i noge zadebljale i kratke; opušten mišićni tonus; zaostajanje u rastu, ali težina veća nego kod vršnjaka; nosić često curi i zapušen je; gotovo 40% ove dece ima srčane mane, a čak 60% probleme sa sluhom.

Deca sa Daunovim sindromom imaju i određene mentalne simptome koje učitelj/vaspitač treba da ima u vidu u pristupu ovom detetu/učeniku i u planiranju svih mera individualizacije. Uglavnom imaju slabu motivaciju za učenje; vizuelna pažnja im je kratkotrajna i površna, kao i auditivna; koordinacija pokreta za hvatanje usporena je i otežana; uopštavanje naučenog ne funkcioniše, kao što teško funkcioniše i transfer naučenog u nove situacije. Učenici sa ovim sindromom lako zaboravljaju naučeno. Kod ove dece kasni razvoj govora, rečenice su im najčešće isprekidane i nedovršene, oskudan im je fond reči, a može biti prisutno i tepanje i mucanje. Razumevanje verbalnih poruka često je vrlo slabo. Deca sa Daunovim sindromom teško shvataju pravila , pa im je potrebno pokazati ili demonstrirati više puta. Sve ove mentalne karakteristike potrebno je uslovno shvatiti, i imati u vidu da je svako dete svet za sebe i individua za sebe, i da mu kao takvom treba i prići u nastavnom i vaspitnom procesu.

Nenad Suzić u svom sjajnom priručniku „Uvod u inkluziju“ akcenat stavlja na ulogu vaspitača/ nastavnika u socijalizaciji dece sa Daunovim sindromom, a potom i na razvijanje njegovih drugih sposobnosti i kompetencija. Kvalitetno uključivanje dece/učenika sa ovim poteškoćama u redovan sistem podrazumeva praćenje reakcija kolektiva na uključivanje njihovog druga u vršnjačke igre i aktivnosti. Dobro je da vaspitač/nastavnik ima u vidu koje su to zajedničke igre u koje može da uključi učenika, kojim normama i socijalnim pravilima može da ga nauči. Socijalna promocija i različiti vidovi podsticanja (pohvala, nagrada, priznanje…) dragoceni su za decu sa Daunovim sindromom kao i za svu ostalu decu bilo sa teškoćama u učenju, bilo bez njih. U davanju instrukcija i zadataka treba ići postupno, raščlanjavanjem na male korake i na konkretizaciju onoga što učenik sa teškoćama o kojima govorimo može. Potrebno je s vremena na vreme predvideti i njegove samostalne aktivnosti, a i uključivanje vršnjaka u socijalnu, obrazovnu i svaku drugu podršku od velike je koristi.

Ne treba zaboraviti da deca sa Daunovim sindromom pred socijalnim odnosima najčešće osećaju strah, da se plaše socijalnih kontakata, pa je zbog toga važno uključiti ih u društvo vršnjaka i dati im podršku putem participacije i socijalne afirmacije. Uloga nastavnika je da ih stimuliše za uključivanje u vršnjačke aktivnosti, jer vrlo je verovatno da se oni svojevoljno u njih neće uključivati. Nastavnici i vaspitači koji su imali profesionalnih susreta sa decom/učenicima sa ovim sindromom kažu da im je ovaj savet dragocen, jer su ponekada, ne želeći da forsiraju svog učenika, dozvoljavali da izostane iz grupnih aktivnosti. U razvijanju fine motorike preporučuje se rad sa plastelinom, slikanje prstima.

Ovaj tekst u najvećoj meri zasniva se na knjizi „Uvod u inkluziju“ N. Suzića.